Neki poslanici više navikli da ne čitaju zakone, već medicinske kartone – tuđe, razume se. Dijagnoze se iznose javno, terapije se tumače politički, a zaključci se donose bez pregleda. Jedni se leče, drugi su na čekanju, ali su zato svi redovni gosti televizijskih studija. Kamera sve trpi. A kad se kanali prebacuju sve češće, kažu da je to znak zrelosti društva. Ili umora.
Skoro sve stolice su izmaknute. Ne zato što su polomljene, već zato što ih je bilo previše. Sedelo se istovremeno ka zapadu, ka istoku, ka severu, ka jugu. Na kraju se ispostavilo da nijedna nije bila prava.
Nije ostala nijedna stolica na kojoj vlast može da sedi. Ne zato što ih nema, već zato što više nema ravnoteže. Kad pokušaš da sedneš na sve, završiš stojeći. A stajanje je novo stanje stvari – bez oslonca, bez pravca, ali sa dobrim osvetljenjem i uključenim kamerama.
Mesto za stajanje je najskuplje. Ono znači da je vreme isteklo, da se ne čeka više ništa i da su vrata već u vidnom polju. Vrata su otvorena, a sa druge strane je narod.
Dobro jutro Beograde!
Autor: Aleksandar od Beograda
